Pred tobom, more



 Ne znam u koji bi to grad mogao pobjeći
da sakrijem se od tebe, more koje nisi moje
a ja jesam tvoj?

Na siki stojim i gledam tvoje lice
- na stijeni oštroj kao nož! -
opojno lice tvoje, čas zeleno
čas prozirno, čas plavo.
Rastrlo si svoje boje i ljubiš
čitav svijet, sve što je
ikad bilo moje.

Kao pred tijelom najljepše žene,
tako pred tobom stojim. I treperm,
kao i ti, svim svojim bićem.

Da ti kličem, to i moje kosti hoće.
Ali se oči mute - pred tobom
samo što ne zaplaču.

Što s neba pada, prosulo se živo zlato
po obrazu ti, po horizontu.
U svakoj kaplji razmnožavaju se
daljine, daljine... Podno sunca,
po zvizdanu, sve kroz čežnju
i na škrge, jaučem iz ove tmine
hoteći u tvoje brazde
zaroniti sve to dublje:
zar je život ljudi manje vrijedan
od života jedne ribe?

Rukavac, 26. 07. 2013.

Vinko Kalinić