Y el sol ese que se inclina ante ti
se hundirá en el océano de sus sueños,
en el azul profundo, en el mar sin fin.
Y regresará de nuevo, solemne y nuevo,
entregado a alguien otro.
¿Y cómo no lo harán mis ojos ardientes
que suavemente bailan frente a ti
como sombras en la pared en la agonía de las velas?
¿Y existe algo más triste y conmovedor que el dolor
de los deseos prohibidos?
Sin embargo, puesto que eres más grande que el cielo
y todo lo que necesita mi alma,
sólo te digo: ¡Crece! ¡Crece!
- ¡Se completamente feliz!
Que todo en mí sea vacío
y más triste que las flores marchitas,
aunque no exista la voz,
aún resuena el eco
del corazón roto:
siempre serás mía
aunque como una sombra
en el fondo de mi alma
Alguna vez recordarás –
sobre una mesa gastada
llena de cosas olvidadas,
igual como siempre
se extenderán tus manos juguetonas
tiernas y llenas de luz.
De frente, yo estaré parado
en tu sombra.
Me reconocerás en una,
desde hace tiempo
pero nunca del todo, derretida
mancha de cera.
Inmediatamente serás de nuevo
la más bella sobre la Tierra.
Ilimitada. Y toda parecida
a la lluvia cuando cae.
De repente del puerto
o ¿quién sabe de dónde?,
vacilante llegará el aroma de la primavera.
Y entonces, en tu aliento estaré más
de lo que había estado en cualquier otro lugar.
- !Eh, sí!
Ardía una vez y esta vela…
En aquella ciudad triste
donde Artemis volvió la espalda al mundo
6 de septiembre de 2010
Vinko Kalinić
Ostat ćeš uvijek moja
I sunce ovo što se tebi klanja
utonut će u ocean svojih sanja,
u duboku plavet, u beskrajno more.
I vratit će se opet svečano i novo,
i nekom drugom darovano.
A kako ne bi oči moje, što gore
i razliveno plešu pred licem tvojim
kao sjene na zidu u agoniji svijeća?
Ima li nešto tužnije i ganutljivo do boli
od zabranjenih želja?
Ipak, jer si veća od neba
i od svega što mojoj duši treba,
reći ću ti samo: rasti! rasti!
- Budi sretna bez ostatka!
I neka je u meni sve pusto
i žalosnije od uvenulog cvijeća,
ako i nema glasa
još zvoni jeka
srca razbijena:
ostat ćeš uvijek moja
na dnu duše makar kao sjena.
Jednom ćeš se sjećat -
na nekom trošnom stolu
punom zaboravljenih stvari,
kao i uvijek, nježne i pune svjetla,
razigrano pružat će se tvoje ruke.
Nasuprot, i ja ću stajati,
u tvojoj sjeni.
Prepoznat ćeš me u nekoj davno,
ali nikad do kraja,
rastopljenoj mrlji od voska.
U jednom trenu bit ćeš opet
najljepša koja zemljom hoda.
Neomeđiva. I sva
kao kiša kad se roska.
Iznenada, iz luke
ili tko zna otkud,
dolelujat će miris proljeća.
I tad, u uzdahu tvom bit će me više
nego što me ikad igdje bilo.
- Eh, da!
Gorila je jednom i ova svijeća...
Vinko Kalinić
U onom pečalnom gradu
gdje je Artemida svijetu okrenula glavu
06. 09. 2010.
utonut će u ocean svojih sanja,
u duboku plavet, u beskrajno more.
I vratit će se opet svečano i novo,
i nekom drugom darovano.
A kako ne bi oči moje, što gore
i razliveno plešu pred licem tvojim
kao sjene na zidu u agoniji svijeća?
Ima li nešto tužnije i ganutljivo do boli
od zabranjenih želja?
Ipak, jer si veća od neba
i od svega što mojoj duši treba,
reći ću ti samo: rasti! rasti!
- Budi sretna bez ostatka!
I neka je u meni sve pusto
i žalosnije od uvenulog cvijeća,
ako i nema glasa
još zvoni jeka
srca razbijena:
ostat ćeš uvijek moja
na dnu duše makar kao sjena.
Jednom ćeš se sjećat -
na nekom trošnom stolu
punom zaboravljenih stvari,
kao i uvijek, nježne i pune svjetla,
razigrano pružat će se tvoje ruke.
Nasuprot, i ja ću stajati,
u tvojoj sjeni.
Prepoznat ćeš me u nekoj davno,
ali nikad do kraja,
rastopljenoj mrlji od voska.
U jednom trenu bit ćeš opet
najljepša koja zemljom hoda.
Neomeđiva. I sva
kao kiša kad se roska.
Iznenada, iz luke
ili tko zna otkud,
dolelujat će miris proljeća.
I tad, u uzdahu tvom bit će me više
nego što me ikad igdje bilo.
- Eh, da!
Gorila je jednom i ova svijeća...
Vinko Kalinić
U onom pečalnom gradu
gdje je Artemida svijetu okrenula glavu
06. 09. 2010.
0 comments:
Objavi komentar