Kroz gradić, kojim se već nitko ne žuri,
ja hodam sam i o tebi snim.
Nad mojim cigarom katkad se natmuri
i uskovitla dim.
Pomislim na te i obasja se život moj mali.
I prene se ovaj utihnuli grad.
Pomislim na te i na mom kaputu se upali
sva dugmad.
Pomislim na te i gle odjednom
vrpca na mom šeširu se zablista.
Pomislim opet i na obodu mom lednom
venjenje suho zapupa, prolista.
Prolazim samotno i okreću se za mnom
pogledi ovog malog svijeta.
Svud šapću, zašto se na mom kaputu tamnom
sijaju sva dugmeta.
Tko je taj došljak, što luta zamagljeno?
Hod mu je tako svečan, lik mu čist.
Tko je taj, što je za šešir svoj zadjeno
u jeseni mrtvoj mladi, proljetni list?
0 comments:
Objavi komentar