Kada sam se rodio, jedan od propalih
anđela koji žive u sjeni, rekao mi je:
Carlos, idi, budi gaucho u životu.
Kuće gledaju na muževe koji
trče za ženama.
Da je poslijepodne bilo plavo,
možda bi imalo manje želja.
Tramvaj prolazi pun nogu:
bijele, crne, žute noge.
Moj Bože, zašto toliko nogu,
pita me srce. Ali moje oči
ne pitaju ništa.
Čovjek iza brkova
ozbiljan je, jednostavan i čvrst.
Rijetko priča.
Ima nekoliko, izabranih prijatelja,
čovjek iza naočala i brkova.
Bože, zašto si me napustio
ako si znao da nisam Bog,
ako si znao da sam slab?
Svemiru, pusti svemiru
da su me nazvali Amaurilu
bilo bi rime u mojem nemiru
čitan bih bio
ali ne bih tako mislio.
Svemiru, pusti svemiru,
moje srce je pustije …
Ne bih vam to smio reći,
ali ovaj mjesec
i ovaj konjak
igraju se vraga s ljudskim
osjećajima.
Carlos Drummond de Andrade
(Prijevod: Tomica Bajsić)
0 comments:
Objavi komentar