U śrilnju śkulu na Viś hodil je Kreśo, ucil je źa targuvca. I śal, jelno jutro, duśa Meśtar Pepe, da ku zno piśat? A bil je dupli śat, treći i citvorti, iźmeju marenda. Da ćemo piśat diktat, pok da ćemo drugi śat, po marendi, vidit ku je piśmen a ku ne. I ala, bile śu citiri rečenice. E, ma one vele rečenice, ol Krleźe. I je, un govori a mi piśemo, napiśali mi, źaźvonilo i finil śat.
Po marendi, oto noś jopetac u śkulu, śidimo u raźred, kal oto ti Meśtar Pepe jidan kako kucin. Tumbol dnevnik na śtul i pocel beśtimat, da nikur ne źno ni śtit ni piśat, da ku je noś molo u śrilnju śkulu, da noś śve tuko vrotit u parvi raźred.
- Evo, Krešimir, četrdeset i četiri greške! – mośe Meśtar Pepe iś komadon korte, na kojuj je veće carvene piture nego na śandulu intunka. - Četrdeset i četiri greške u četiri rečenice! – cudom Boźjim cudi śe meśtar.
A Kreśo ga gledo, onako inpjanton, hoće mu co reć oli ne. – Ma ca ovi broji beź veźe. Di tu more bit, citardeśet i citiri u śumo citiri rečenice? – miśli śe Kreśo śom iś śobom.
- Ma meśtre, tu ne more bit! – govori Kreśo – Vi bi te joś rekli da jo neźnon ni śtit ni piśat.
- Ma kako ne može, Krešimire?! - jidi śe meśtar i śempre broji da śva śkula oldoje - Četrdeset i četiri greške u četiri rečenice!
- Ma ja tu ne mogu vjerovat! – kontreśto śe Kreśo – Da ga jebeś, ne more bit otoko nikako!
- Kako ne može? Ma kako ne može? – vice meśtar.
- Neka ja to vidim! – nedo śe Kreśo.
- Evo! Dođi i gledaj ovu sramotu. – pini śe meśtar.
Dviźe śe Kreśo iź klupe, gre kol śtola, i śtane pita meśtra. Nadaźre śe var diktata i rukamin śe pośukalco obo śtul. Gledo Kreśo meśtra, meśtar gledo u diktat. Ni jedon ni drugi ne viruju da je oto moguće.
- Gledaj ovdje! – koźe parśtom meśtar.
- Ovdje ide veliko slovo, ovdje ide malo slovo, ovo se piše odvojeno, ovo se piše zajedno, ovdje ide meko ć, ovdje ide tvrdo č, ovdje ide ije, ovdje ide je, ovdje ide upitnik, ovdje ide uskličnik, ovdje fali zarez... – broji meśtar kako da mlije kafu u maźulin.
Gledo Kreśo, gledo, caś meśtra, caś u kortu.
- Cega śe ovi ćapol, da ti Guśpu jubin lipu. – cudi śe Kreśo śom iś śobon.
A nośe malo vrimena, pri kojih miśec-dvo, meśtar Pepe je bil dofinil doktorat ol lingviśtike, na Komiśke facende. I joś meśtar ni bil duśa ni do dvodeśet ol greśki, inpjantol śe Kreśo, pok će meśtru:
- Ma dobro je, meśtre. Butojmo da je śve oto tako kako vi govorite, ma jo śon iśto miślil da śte Vi ovako jedon pametan covik.
Inkantol śe meśtar, śluśo ca govori Kreśo.
A Kreśo će ti njemu, ni pet ni śest:
- Vi, jedon likor ol beśid, pok śe u take piźdarije gubite?! A ca vi miślite, da ću jo u butigu pitat śvit: hoćete śalame upitnik, nećete paśtete uśklicnik? Źivot je jelno, a diktat je drugu.
Vinko Kalinić
Iz "Zapisi jednog mulca"
(Facende koje ne pameti hiśtorija,
a śvi źivot śe u njima źamorśi)
(foto: Stjepan Tafra)
0 comments:
Objavi komentar