U dane kopnje kopači srestu zemljon.
noge rinu u nju, z rukami grude prevrću.
Kosti njin strdnu još više i žulji njin pokriju diane,
kopačon su žile trde kako drivene grane.
U kopnji se Ijudi posvete, na tilo pospu si prah,
sunce njin kožu opali, sve grihe Bog njin uprosti.
Pastirice postaju žene, a dica mladi junaki,
u kopnji se Ijudi pobrate, svi su težaki jednaki.
U kopnji su dani dugi i lihe nimaju kraja.
od zore do mraka tilo je sprignuto h zemlji.
Pucaju križa, krv šumi u glavi. ma vrat se svejeno ne diže.
Svit kopača je pedalj zemlje. do kuda matika njin siže.
Čiste, ukopane njive se črne, samo se batva zelene.
Svako su batvo gladile teške ruke kopača.
Svaki je koren poškropljen s kapljami trudnega pota.
Kopnja je sveta molitva težaka, dota seljačkog života.
0 comments:
Objavi komentar