Kućo non je bila, ma sal je mirina
Kroz ponistre limun ispružil nebu grone
Kuverta joj rana, a komin škurina
Ni spomena nimo na pasale done.

Kućo non je bila, ma sal je mirina
Svi su moji u nje otvorili oci
Portili su drogi, ostala je stinja
Kal nevera dogne, kiš u nje toci.

Zanavike niku, niku nikad neće
Vrotit švere nose, pomlodit i mene
U parsi me boli, žeja dušu kreće
Ni vej mojih drogih, ostale mirine.

U nje mi je nono parvi put zaplakol
Jelni hlolni veli devetsto i treći
Ol srići mo otac do uskrsa feštol
Tri je dona plakol, sve od pusti srići.

Ma sve je sal stinja, stinja i mirina
Izlizoni pragi, zamteteno sime
Agvantat će borzo i mene škurina
Ratormolo vrime kuću non i ime.

Zanavike niku, niku nikad neće
Vrotit švere nose, pomlodit i mene
U parsi me boli, žeja dušu kreće
Ni vej mojih drogih, ostale mirine.

Anela Borčić

Moja mati je bila velika sirota,
tuju je zemlju kopala, tuje pode je prala.
Sva svoja lita otkidala je od svoga života,
i malo po malo sve je drugin razdavala.

Od vrha do dna su noj dani bili puni rabote,
noći je živila u strahu i škrbi za druge.
Svako je brime nosila sama od svoje dobrote,
prez plaće je služila svima, bolje od najbolje sluge.

Ona je ovce čuvala, drugi su vunu strigli,
ona je prasce hranila, drugi su jili pršute.
Sve ča je s mukon prikupila, drugi su lako digli:
od mrsa, vina i smokav, od sira i skute.

I meni je čuda dala, a ja san njoj malo vrnuja,
daleko je ona od mene, sama prez ninega svoga.
Da prosi ča od bližnjega, ki zna ko ki bi je čuja,
i kad bi Boga molila, Bog bi druge pomoga.

Mate Balota

Naš kraj je zvanka brižan, prez polja i prez vode,
i sunce u njen pali, kamenje u njen gori,
a svaki mu čovik za kruh se mučno bori,
za goli svoj život, za malo lih slobode.

Svejeno nan je drag ti oštar kamik svaki,
i skasi i pećine i doci i doline,
sve muke i sve patnje i sunca zraki jaki,
a uko svega more, ko gledaš od miline.

Zaš mi smo dica sunca i vina crlenoga,
i mora velikoga i juga teple krvi.
Kad ulika urodi, to dar nan je od Boga,
kad loza nan ponese, na svitu mi smo prvi.

Svo srebro, ča se svitli, svo zlato, ča je kadi
je manje milo srcu od litice i krasa:
Svi naš život je vezan uko trdog skasa,
di su nan ustali dani mladi.

Mate Balota

The Goat

Četiri ure je mati hodila
pedest miljari korati je učinila natašte.

Tako je došla priko brigi i drag
h meni u grad
i donila glas
da je koza krepala.

Doma leži starica baba,
i mala sestra je bona.
Hiža priz žita, prez muke, prez šolda
i krepana koza.

Jopet miljari koraki
Svaki je korak pun škrbi.
Ma kako se moru tolike duše prihraniti
od plaće jenega diteta u gradu.

Tri dane nis hrane pokusija
tri noći za kozon san plaka
i dela u ognju
četrnajst ur na dan.

Ma daleki cesar austrijski
i veliki car od Jermanije
nisu ni slutiti mogli
ča misli jedan mali čovik,
ki cilu božju noć proplače za kozon.

Mate Balota

The Goat

Four hours my mother walked,
fifty thousand steps she made fasting.

Over hills and valley,
to me in town,
and tell me that,
the goat had died.

At home my old grandmother,
a small, sick sister,
and a house without wheat, flour, money,
and a dead goat.

Another thousand steps,
each step full of care,
how can so many be fed
from the pay of just one child in town?

Three days I did not eat,
tree nights cried for the goat,
and worked in the furnace,
fourteen hours a day.

Not the far off Austrian Emperor.
Not the great German Emperor.
can even begin imagining,
the thoughts of a small man
crying all night for a dead goat.

Mate Balota

Čuda je daleko, na stotine milja,
di se zaliv raški sa Kvarnerom spaja,
di glas zvona ljude s dobrotom napaja,
di nan misli stanu, kad dojdu do cilja.

Selo tamo stoji, loza, bor i placa.
Hiže mu se bile, vrtli su za njima
sa lozon i smokvon, da te je milina,
Bože, ki sad tuda veselo koraca...

Dom naš je tamo, murva, crikva, draga
i sva srića lipa domaćega praga,
mati stara, od svega milija.

Tuja sila, majko, tako nas razdili,
tuja moć, ča silon zakon dili,
to je dilo ljudsko, Bog ni tako štija.

Mate Balota

Tri nonice stare
pred kućun su stale
i kritikale.
I Katu, i Pepu, i Jelu,
i Toncu debelu.
Jedna da j' takova,
druga onakova,
jedna bi se rad ženit,
druga se zna lenit,
treća sve zafraja
četrta da ne vaja.
A svet da se j' pokvaril,
i prvo da j' boji bil.
Tri nonice stare
su kritikale
od osme do polna.
A kad je polne zvonilo,
jednoj je doma poć bilo.
Su dve ustale
i nju kritikale.

Drago Gervais 

U dane kopnje kopači srestu zemljon.
noge rinu u nju, z rukami grude prevrću.
Kosti njin strdnu još više i žulji njin pokriju diane,
kopačon su žile trde kako drivene grane.

U kopnji se Ijudi posvete, na tilo pospu si prah,
sunce njin kožu opali, sve grihe Bog njin uprosti.
Pastirice postaju žene, a dica mladi junaki,
u kopnji se Ijudi pobrate, svi su težaki jednaki.

U kopnji su dani dugi i lihe nimaju kraja.
od zore do mraka tilo je sprignuto h zemlji.
Pucaju križa, krv šumi u glavi. ma vrat se svejeno ne diže.
Svit kopača je pedalj zemlje. do kuda matika njin siže.

Čiste, ukopane njive se črne, samo se batva zelene.
Svako su batvo gladile teške ruke kopača.
Svaki je koren poškropljen s kapljami trudnega pota.
Kopnja je sveta molitva težaka, dota seljačkog života.

Mate Balota

Kada stepli podne u angustu strane,
kad gori kamenje uza more,
tad zapiva Sipe u po gore,
da ga čuju drage na sve strane.
Drugi trudnik trudan u podne počiva,
Sipe trudan u po boka piva.

To je pisma ditinjstva u delu,
mladosti mež voli i muke u kavi,
njegovega truda i kratke ljubavi.
Sada piva, neka čuje svit u našen selu,
da je Sipe bisan, kako vezan bak.
ma da još je tote, i da je junak.

Pisma mu je jaka i tržlja od stine,
teška kako bat, i oštra kako strila,
kad zadudnji srhi projdu tila.
Ni glasa mekoće, ni traga miline,
pisma prez rišpeta i prez oproštenja,
divlja pisma sume i trdog kamenja.

Piva Sipe sam i gleda pustu stran.
di mine još je kako dite vrta
i nikad se ninen ni skrenuja s puta.
di lita je dela po vas dan.
Gleda more, di je dimboko ronija,
kad bi liti z minon zubace ubija.

Piva Sipe, a u glasu mu roštaju makine
velikih brodi, na kih je oganj ložija,
i šume mora, ke je mlad prigazija.
Tresu se kaldaje, krv se tali od silne tepline.
ugljevlje se prosiplje, padaju gradele,
grme kletve. z lica se rone kaplje črne i debele.

Iz Sipinega grla pucaju puške labinske
kad je on volar, rudar j mornar
se tuka za slobodu, da bude na svojen gospodar
i da očuva grudu zemlje slovinske.
Iz pisme njegove struja se Rašina dere
šviču vitrl i mlate po moru nevere.

A Sipe gleda u magli slike dela, junaštva, boja i smrti.
I ni ga strah od tih krvavih sadašnjih i budućih puti.
Kada ga slušan u podne, kako je mračan. ma lipi
želin samo jeno: imati tako sto miljari Sipi.

Mate Balota