Tek što si pošao izgubio si se većna tom kratkom putu
traganja
Kroz drevna granja i davne paprati i prti
Uz neka laka i plitka vaganja
O prošloj slavi i stvari
No čim odmače pun sebe i o sebi
Jer snebi se prestrašen od jednog smrtnog brijega
Ti opet nevoljan st
iže na drugi brijeg neumitne smrti
Mada od te teške misli kako su
Kroz mećave crnog snijega
Umirali ili svisli
Prezadovoljan sobom
I bježa ti
I stalno
Bijega
Zalutalom
Među upitnicima ovih biljega
Sada ti koljeno drhti i lede ti se prsti
Jer
Povratka veše nema
I dalje ćeš tako beznadno ići
I stići od bola do bola što se za te sprema
Kao nagrada za saznanja o spasenju i propasti
Od krika do krika koji se penje sa visa ka visu
I ići ćeš tako i nećeš da se vratiš dok ne shvatiš
Da svi glasovi ne bjehu prisutni u ovme davorju
Da svaka sudba huda ne dobi svoj biljeg u mramorju
Ostaćeš klet i uklet u ovom bijelom mramornom gorju
Sve dok ne shvatiš da mrtvaci mnogi sahranjeni još nisu
Sve dokle ne shvatiš da i mrtvaci u smrti od davnina
nejednaki su
0 comments:
Objavi komentar