Postoje trenuci samoće
kad srce u čudu spoznaje
ne ljubi.
Prestajemo se družiti,
umorni,
siti svega.
Netko još spava,
bezazlen,
u onom krevetu.
Možda to mi spavamo?
Ah, ne!
Mičemo se.
I tužni smo.
Šutljivi.
Kiša je uporna.
Jutro s tromom,
nemilosnom maglom.
Kako smosami!
Gledamo kroz stakla.
Rublje popadalo,
zrak težak, voda šumi.
A soba, hladna
u toj tvrdoj zimi
koja je vani drugačija.
Tako ostaješ šutljiv,
s licem među dlanovima.
Laktovi ti na stolu.
Stolac posve tih.
Samo odzvanja
nečije sporo disanje.
Disanje one što tamo,
smirena, prelijepa,
spava
i sanja da je ne voliš
a ti si njen san.
0 comments:
Objavi komentar