Mnoge gluposti s vremenom postanu ozbiljne stvari. Provuku se, vuku, ponavljaju, gomilaju, udomaće, uobičaje i međ nama narastu toliko da budu veće od nas. Dogodi se, pa često susretnem tako neku Laž, bilo veliku ili malu, a koja si je - što duže traje, to više - uobrazila da je Istina. Ima ih, jelte, koliko hoćeš oko nas. I po prirodi kako sam voajer, svakoj podignem suknjicu ne bi li joj odopsjenio prostotu. Bar onako za svoju dušu. Jerbo Istina, kao i ljudsko čeljade, najljepša je kad je sasvim gola.
- Alo, alo dječače! - grakču sve odjedared, i velike i male, k tomu se još i gorde - Znaš li ti tko sam ja? Ja sam Tradicija!
- Ma svaka ti čast bakice. - velim joj blaženo, gotovo naivno i nevino, onako donkihotski - Mnogo si lijepa, ali istina je ipak malo ljepša. K tomu još i plemenitijeg roda.
A ljudi nas gledaju. Uglavnom se sablažnjavajući. Pa me napadaju: kako joj samo možeš dirati - u tradicional?!
- Oprostite, eto, vrag mi ne da mira.
- Alo, alo dječače! - grakču sve odjedared, i velike i male, k tomu se još i gorde - Znaš li ti tko sam ja? Ja sam Tradicija!
- Ma svaka ti čast bakice. - velim joj blaženo, gotovo naivno i nevino, onako donkihotski - Mnogo si lijepa, ali istina je ipak malo ljepša. K tomu još i plemenitijeg roda.
A ljudi nas gledaju. Uglavnom se sablažnjavajući. Pa me napadaju: kako joj samo možeš dirati - u tradicional?!
- Oprostite, eto, vrag mi ne da mira.
Vinko Kalinić
0 comments:
Objavi komentar