Kad sam bio mali, bio sam nemoguće dite. I onda bi mater trčala za mnom i vikala: dat ću ti ja boga svoga! Ali mi ga nikad ne bi dala. Ja bi skrivija oči ko mali Japanac, a ona bi se uvik smilovala. I ja bi opet pobiga. Nekad mi je ža što mi ga nije dala. Onda bi me bolila guzica, ali bi se naučija da se ne isplati sve vidit i sve čut. A sad, što više vidim i što više čujem, to me više boli glava. O Bože, o Bože, zašto nisam bar malo gluplji? Kako bi to bilo lipo da ti na misto mozga svira frula u glavi!
Vinko Kalinić
0 comments:
Objavi komentar