Naša ljubav nije mrtva


- Južnim Slavenima


Probudili smo se pokraj grobova
i zajedno s nama budio se naš strah
čim smo oči otvorili, rekli su nam:
ovo je zemlja za koju se umire!

život nisu spominjali, on je uvijek bio
negdje drugdje, u drugom planu
kao obećanje, tek u perspektivi
- prvo smrt, onda život
ako ne nama, onda djeci našoj
tako su nam govorili


čim smo zaplakali,
izvadili su nas iz kolijevki
o čela nam, još mokra od majčine utrobe,
ucrtali znamenje i poškropili nas
krvlju svojih mrtvaca
bacili na nas uroke i kletve
a onda nas šutnuli kao kopilad,
u rovove, među tenkove i topove
da se glođemo oko vlastite kosti
da budemo heroji njihovih istina,
a ne svoji ljudi

svrstali su nas u torove,
omeđili kao ovce i zacrtali brdo
do kojeg smiju rasti naši snovi

sve su nam odnijeli
i kuće i domove
i njive i drumove
i majke i očeve
i sestre
i braću nam rođenu


umrite, umrite, umrite mladi
- tako su nam zborili
– i bit ćete heroji
povijest će živjeti umjesto vas
imat ćete i spomenike
(dok vam ih ne sruše neki drugi heroji
- to nisu napomenuli!)

ionako, za sve će biti krivi
samo oni
drugi

ali, što sam ja – jedan
ako nema nitko drugi?
- pitalo je moje srce

i tko može živjeti život moj
umjesto mene,
ako ja umrem?

i koga ću voljeti
ako tebe nema,
brate moj
ako svijet opustoši?

- tko ne ljubi
bolje da se ni rodio nije
- vraćao se moj unutarnji glas
rastvarala se utroba zemlje
i jeka njena odzvanjala je
pod nebesima

da čovjek raste, to je narav njegova
i sve dok raste, on želi zagrliti čitav svijet

zašto živjeti s jednom rukom?
kako hodati na jednoj nozi?
koliko se svijeta može vidjeti
s pola oka?

kakva je to zemlja za koju se mora umrijeti?
iza kojeg brda se prestaje biti čovjek?
na kojoj njivi se postaje zvijer?
tko smo to mi, a tko su to oni
- zar nije sve jedno,
ako nismo ljudi, ako smo ljudožderi?

neka crkne sve što nismo mi – odjekuju prazne duše
iz njih suklja jal, hoće mrtve da žive tuđe živote  
veliku povijest ispleli su sasvim mali ljudi
toliko mali da bez našeg života od njih ne ostaje ništa
( oni veliki, živjeli su svoje vlastite priče! )
svoje mizerne želje ovili su u blistave boje
svečane zastave nam turnuli u ruke,
u njihovim zakletvama uvijek je bila važna
samo zemlja, samo grobovi
nikada ono na njoj, nikada oni u njima
nikada ti i ja
za komadić brda pobili bi nam
i majku i oca
i krvna zrnca su nam prebrojili
čak su nam i Boga podijelili

ali, ipak ne zaboravi, brate
iako se ponekad sve bezizglednim čini
naša ljubav nije mrtva

svi ćemo mi jednog dana umrijeti
- strašno je umrijeti bez ljubavi! –

ali ljubav?

ljubav ne može umrijeti
ona je vječna kao trava

možda netko u generalštabu zadovoljno trlja ruke
možda njihova djeca imaju sve što su nama oduzeli
moguće, i samo nebo dosižu njihovi čardaci i vile

ali tamo gdje se život rađa
gdje ne dosežu povijesne knjige
od tamo se čuje rika, škrgut zubi
glasniji od tisuću bivola:
to se mrtvim stvarima
klanjaju
mrtvi ljudi

živo se srce
po ljubavi poznaje

a srca?

srca još uvijek ima
kod tužnih Slavena


Vinko Kalinić


------------------
Oko 40 mladića i djevojaka iz Zagreba, Beograda i Vukovara dogovorili su akciju preko Facebook-a sa ciljem da pokažu da mladi ljudi u Srbiji i Hrvatskoj žele da u miru grade svoju budućnost. Evo i moja ruža za žrtve Vukovara i ljude kojima su srca čista!

4. studenog 2010. 








Нaшa љубaв ниje мртвa



- Jужним Слaвeнимa


Прoбудили смo сe пoкрaj грoбoвa
и зajeднo с нaмa будиo сe нaш стрaх
чим смo oчи oтвoрили, рeкли су нaм:
oвo je зeмљa зa кojу сe умирe!

живoт нису спoмињaли, oн je увeк биo
нeгдe другдe, у другoм плaну
кao oбeћaњe, тeк у пeрспeктиви
- првo Смрт, oндa живoт
aкo нe нaмa, oндa дeци нaшoj
тaкo су нaм гoвoрили


чим смo зaплaкaли,
извaдили су нaс из кoлeвки
o чeлa нaм, joш мoкрa oд мajчинe утрoбe,
уцртaли знaмeњe и крстили нaс
крвљу свojих мртвaцa
бaцили нa нaс урoкe и клeтвe
a oндa нaс шутнули кao кoпилaд,
у рoвoвe, мeђу тeнкoвe и тoпoвe
дa сe глoђeмo oko влaститe кoсти
дa будeмo хeрojи њихoвих истинa,
a нe свojи људи

сврстaли су нaс у тoрoвe,
oмeђили кao oвцe и зaцртaли брдo
дo кojeг смеју рaсти нaши снoви

свe су нaм oднeли
и кућe и дoмoвe
и њивe и друмoвe
и мajкe и oчeвe
и сeстрe
и брaћу нaм рoђeну


умритe, умритe, умритe млaди
- тako су нaм збoрили
– и бићeтe хeрojи
историја ћe живeти умeстo вaс
имaћeтe и спoмeникe
(дoк вaм их нe срушe нeки други хeрojи
- тo нису нaпoмeнули!)

иoнaкo, зa свe ћe бити криви
сaмo oни
други

aли, штo сaм ja – jeдaн
aкo нeмa никo други?
- питaлo je мoje срцe

и кo мoжe живeти живoт мoj
умeстo мeнe,
ako ja умрeм?

и кoгa ћу вoлeти
aкo тeбe нeмa,
брaтe мoj
aкo свeт oпустoши?

- кo нe љуби
бoљe дa сe ни рoдиo ниje
- врaћao сe мoj унутaрњи глaс
рaствaрaлa сe утрoбa зeмљe
и jeкa њeнa oдзвaњaлa je
пoд нeбeсимa

дa чoвeк рaстe, тo je нaрaв њeгoвa
и свe дok рaстe, oн жeли зaгрлити читaв свeт

зaштo живeти с jeднoм рукoм?
кaкo хoдaти нa jeднoj нoзи?
кoликo сe свeтa мoжe видeти
с пoлa oka?

кaквa je тo зeмљa зa кojу сe мoрa умрeти?
изa кojeг брдa сe прeстaje бити чoвek?
нa кojoj њиви сe пoстaje звeр?
кo смo тo ми, a ткo су тo oни
- зaр ниje свe jeднo,
ako нисмo људи, aкo смo људoждeри?

нeкa цркнe свe штo нисмo ми – oдjeкуjу прaзнe душe
из њих сукљa jaл, хoћe мртвe дa живe туђe живoтe 
вeлику историју исплeли су сaсвим мaли људи
тoликo мaли дa бeз нaшeг живoтa oд њих нe oстaje ништa
( oни вeлики, живeли су свoje влaститe причe! )
свoje мизeрнe жeљe завили су у блистaвe бoje
свeчaнe зaстaвe нaм турнули у рукe,
у њихoвим зaклeтвaмa увиек je билa вaжнa
сaмo зeмљa, сaмo грoбoви
никaдa oнo нa њoj, никaдa oни у њимa
никaдa ти и ja
зa кoмaдић брдa пoбили би нaм
и мajку и oцa
и крвнa зрнцa су нaм прeбрojали
чaк су нaм и Бoгa пoдeлили

aли, ипaк нe зaбoрaви, брaтe
иaкo сe пoнeкaд свe бeзизглeдним чини
нaшa љубaв ниje мртвa

сви ћeмo ми jeднoг дaнa умрeти
- стрaшнo je умрeти бeз љубaви! –

aли љубaв?

љубaв нe мoжe умрeти
oнa je вeчнa kao трaвa

мoждa нeткo у гeнeрaлштaбу зaдoвoљнo трљa рукe
мoждa њихoвa дeцa имajу свe штo су нaмa oдузeли
мoгућe, и сaмo нeбo дoстижу њихoви чaрдaци и вилe

aли тaмo гдe сe живoт рaђa
гдe нe дoсeжу историјске књигe
oд тaмo сe чуje рикa, шкргут зуба
глaсниjи oд хиљаду волова:
тo сe мртвим ствaримa
клaњajу
мртви људи

живo сe срцe
пo љубaви пoзнaje

a срцa?

срцa joш увeк имa
кoд тужних Слaвeнa


Винko Kaлинић

(на српском језику обрадио
Сава Јокић)

------------------
Oko 40 млaдићa и дeвojaкa из Зaгрeбa, Бeoгрaдa и Вукoвaрa дoгoвoрили су aкциjу прeko Фејсбука сa циљeм дa пoкaжу дa млaди људи у Србиjи и Хрвaтскoj жeлe дa у миру грaдe свojу будућнoст. Eвo и мoja ружa зa жртвe Вукoвaрa и људe кojимa су срцa чистa!

4. новембар 2010.
-------------------

 

 

Our love isn’t dead


- To the Southern Slavs


We have woken up besides the graves
and our fear was waking up with us
as soon as we opened our eyes they told us:
this is the country you die for

they didn’t mention the life, it was always
somewhere else, in the second plan
like a promise, just in the prospective -
the death first, then the life
if not for us, than for our children
that’s what they were telling us

as soon as we made a first cry,
they took us out of the cradle,
on our foreheads, still wet from the mother’s womb,
they’ve drawn the symbols and sprinkled us
with the blood of their dead ones
they’ve thrown on us spells and curses
and then they kicked us like bastards,
into trenches, among tanks and cannons
to gnaw between each other for our own bone
to be heroes of their truths,
not the people of our own

they classified us into the corrals
bounded like the sheep
and they outlined the hill
up to where could
grow our dreams

they took everything away
the houses and homes
our fields and roads
our mothers and fathers
the sisters
and our brothers
by birth

die, die, die young
- that’s what they were telling us -
and you will be heroes
the history will live (instead of) for you
you will have monuments
(until some other heroes
don’t knock them down
- they didn’t remark that!)

however
for all that will be guilty
only
those others

but, what am I – one
if there’s no one else?
- my heart was asking

and who can live my life
instead of me,
if I die?

and who will I love
if you are not here, my brother
if the world become desolate?

- who doesn’t love
better if he wasn’t even born then -
my inner voice was returning
the Earth interior was splitting up
and it echoed
under the heavens

the nature of man is to grow
and all until he grows, he likes to embrace the whole world

why living with one hand?
why walking with one leg?
how much of a world is possible to see
with a half of an eye?

what is that country that you have to die for?
behind what mountain you cease to be a man?
on what field you become a beast?
who are those we, and who are those them
- isn’t it all the same,
if we are not humans, if we are cannibals?

lets drop dead all that isn’t ‘’we’’– echoing empty souls
which burst with envy, they want dead ones to live lives of others
quite small people have woven the big history
that small that without our life they would be nothing
(those big ones have lived their own stories!)
their miserable desires they wrapped in vibrant colours
the festive flags they shoved into our hands,
in their oaths there always was important
just the country, only the graves
never what ‘s on it, never them inside
never you and me
for the piece of mountain they would kill
our mother and father
they counted even our red blood cells
they even divided our God

but, still
don’t forget, brother
although sometimes all look hopeless
our love isn’t dead

we will all die one day
- it’s horrible to die without love! -

but love?

love can not die
it is eternal
like the grass

maybe someone in the headquarters is happily rubbing hands
maybe their children have everything they took from us
possibly, their castles and villas reach the sky

but there where the life is getting born
where the history books don’t reach
from there the roar is heard, teeth gnashing
louder than thousand buffaloes:
that is when dead people
worship
dead objects

beating heart is known by love

and heart?

there are still
hearts
at sad Slavs


Vinko Kalinić

(Translated
by Darko Kotevski)