Napiši nekad dve tri reči





Napiši nekad dve tri reči,
gladan sam te!

Vlažne,
da ne ugase se
ove oči što te pamte.

Da ne sasuše se
u dupljama ove stenke,
bez odsjaja tvog
ionako što bi bile
tek mrtve
i gluve senke.

Znam,
možda ljubav jeste
neka bolest teža
kojoj nema leka.
- Svejedno, napiši
nekad nešto!
Makar jedno slovo
u dva tri veka.

Kresni!

Makar kletvom.
Makar psovkom.

Ako sve je trulo,
neka reč bar bude sveža.

Napiši!
Makar nešto
sporedno,
bezvezno,
i uzaludno.

Ko vetar što se smeje,
ko sneg što veje,
nevažan i neprimetan
bar ponekad, da se i ja
osetim odvažan
i srećan.

Makar nešto sasvim tužno.
Napiši, barem jedan
redak setan.

Bilo šta. Bilo koliko.

Makar samo:
- Ima me!
Živ sam!

I biće to sasvim dosta,
da se stiša, da ne svisne
od praznine, od tišine,
- Pa neka i kisne! -
ko večnog gosta
što te nosi,
ova duša prosta.


Vinko Kalinić





Напиши некад две три речи


Напиши некад две три речи,
гладан сам те!

влажне,
да не угасе се
ове очи што те памте.

Да не сасуше се
у дупљама ове стенке,
без одсјаја твог
ионако што би биле
тек мртве
и глуве сенке.

знам,
можда љубав јесте
нека болест тежа
којој нема лека.
- Свеједно, напиши
некад нешто!
Макар једно слово
у два три века.

Кресни!

Макар клетвом.
Макар псовком.

Ако све је труло,
нека реч бар буде свежа.

Напиши!
макар нешто
споредно,
безвезно,
и узалудно.

Ко ветар што се смеје,
ко снег што веје,
неважан и неприметан
бар понекад, да се и ја
осетим одважан
и срећан.

Макар нешто сасвим тужно.
Напиши, барем један
редак сетан.

Било шта. Било колико.

Макар само:
- Има ме!
Жив сам!

И биће то сасвим доста,
да се стиша, да не свисне
од празнине, од тишине,
- Па нека и кисне! -
ко вечног госта
што те носи,
ова душа проста.


Винко Калинић