U mojoj duši jedan dječak spava


- Mihajlu,
najljepšem dječaku iz mojih snova

ne pitaj me zašto igra moje srce ludo. reći ću ti: u mojoj duši jedan dječak spava! zbog njega je nebo puno zvijezda i mjesec mlad kao limun žut. i dok nisam znao, on je bio tu. još od onih pradavnih vremena, usred poljana opustjelih prvi kad niknuo je cvijet. zbog njega se bude proljeća, da nam pokažu svoju raskoš. pred njim drhti lišće i jeseni gasnu u rumenilu purpurnom. tiha i prastara ga zemlja rodi, da prkosi vječnosti i da bude jači od orkana. i da umru od stida svi koji su zaboravili voljeti.


ne pitaj me zašto pjevam. reći ću ti: sve što je lijepo zapisano je na njegovom licu. u sutonu dok ga snijem, vrisnuo bih pijan od ljepote. zbog njega se dižu mora i bijesne oluje. zbog njega su košute žedne i bez prestanka pjevaju slavuji. i zrikavci, sve dok ne ostanu bez glasa. pred njim se oblaci lome, nebo postaje sivo i prolama se dažd. vjetrovi svjedoče njegovu snagu. ispod njegovih ruku mrvi se i mramor, i srebro, i bronca.

bojim se glasno izgovoriti njegovo ime, iako je milo kao disanje šume. po njemu se zovu arhanđeli. i jedan knez što ostade bez krune.

ne pitaj me zašto su mi oči tužne. podno jedne vrbe plakao sam cijelu noć.
istom, bijah i sretan i tužan. 

duša moja bijaše pečina opustjela u kojoj se skrivahu divlje zvijeri. a on je unišao u moj san, bezazlen i pun svjetlosti. nečujno, kao podne. - ne izabrah biti čovjek. htjedoh biti srna. galeb. ili dupin. poželjeh stati u središte vatre, i ne ustuknuti. u šupljem sumraku od ukrštenih sjena, šutnjom tkati neku davnu vjeru.

ima li takav grad gdje se ne zatvaraju prozori? ima li takva nježnost koja ne raste iz krša gole sebičnosti? imaju li takve stepenice – visoke, visoke i bijele – na koje bih se mogao uspeti krišom i kriknuti na sav glas, onako kako se dozivaju munje u tutnju niske grmljavine, da se čuje sve do na kraj zemlje: dječače, ljubim tvoju raskošnu ljepotu! ljubim te bez razloga. i bez ostatka. jer Onaj koji je zapalio tvoje oči da budu oganj svijeta, istom voljom čini da budu i život i smrt, i ljubav i starst, i usud i spasenje.

ne, nije me stid to reći: iako ga volim, ne očekujem ništa! a volim ga besramno! -tko sam ja da ga budim? - život i san dva su brata blizanca. dok jedan sniva, drugi bdije.

kada dođu ljudi koji kradu snove, odnijeti će sve. i život. i mladost. i san. i ljepotu.
umorne su pjesme moje, kao more od svojih valova. i riječi su škrte.

pustite me. neka igra moje srce ludo. suzom stihova neka prkosi visokoj planini zaborava. svima koji prođu dolinom ukletih, gdje zavija žeđ i taloži se glad, ispričati ću bajku o tome kako je zasađeno drvo. i otkriti tajnu zašto umiru perunike u ljubičasta jutra, tek propupale, pune sjete i opojnog ganuća. u zrnju brojanica bez prestanka ću ponavljati njegovo ime, kao sveti om i molitvu protiv sebičnosti.

na kraju, ionako neće ostati ništa. ni pepeo. ni prah. kao što ničeg nije bilo i prije prapočetka. čak ni užarena kugla.

zapleten u čarke, i ne sluteći, usnuti će svijet u utrobi velikog mraka.

od svega što je vrijedno, ostati će samo tračak svjetlosti s njegovih obraza, posljednja zraka. trag u beskraju. opomena i znamen.

i priča o Izvoru.

misao čita, kao rosa jutarnja. i topla, kao lice moje majke:
u mojoj duši jedan dječak spava!

Požarevac, lipnja 2008.

Vinko Kalinić
(Iz zbirke Adame, koji jesi)



Inside my soul one boy is sleeping 

 


-To Mihajlo,
the most handsome boy 
from my dreams

don’t ask me why is my crazy heart dancing. I’ll tell you: inside my soul one boy is sleeping! because of him the sky is full of stars and the Moon is young and yellow like a lemon. even when I didn’t know, he was here. still from those ancient times, in the middle of empty meadows when the first flower appeared. because of him the Springs are waking up to show us their splendour. the leaves are trembling in front of him and Autumns are dying in the purple afterglow. born from the silent and the ancient soil, to defy eternity and to be stronger than a hurricane. and also, born to show others, so they can die from shame all those who have forgotten to love.

don’t ask me why I sing. I will tell you: everything beautiful is written all over his face. in the sunset when I’m dreaming about him, I could scream, drunk of all that beauty. because of him the seas are raising and storms are raging. because of him does are thirsty and nightingales continuously sing. and crickets too, until they become voiceless. in front of him the clouds are breaking, the sky turns gray and the rain suddenly bursts. the winds are witnessing about his strength. under his hands crumble marble, silver and bronze.

I’m afraid to say loud his name, although it’s lovely and precious like the forest breath. archangels are named after him. even one duke who lost his crown.

don’t ask me why my eyes are sad. under one willow tree I was crying all night. at the same time I was happy and sad.

my soul was a deserted cave where the wild beasts were seeking shelter. and he, he just entered into my dream, innocent and full of light. soundless, like the noon. – I haven’t chosen to be a man. I wanted to be a deer. seagull. or the dolphin. wanted to step into the centre of the fire, and not to retreat. in the hollow sunset that was made up of the cross bred shadows, I wanted to weave some ancient faith.

is there a town where they don’t shut windows? is there such tenderness which is not growing in the barren land of naked selfishness? are there any steps - high and white – where I can climb stealthily and scream out loudly, the same way you call the lightning in the boom of the low thunder, so it can be heard to the end of Earth: boy, I’m caressing your splendour beauty! I love you without any reason. and reservation. because The One who has ignited your eyes to be the flame of the world, He with the same willingness makes them to be the life and death, love and passion, destiny and salvation.

no, I’m not ashamed of saying this: although I love him I do not expect anything! and I do love him shamelessly! – who am I to wake him up? – the life and the dream are to twin brothers. while one is dreaming the other one is awake.

when people who steal dreams come, they will take all away. the life. the youth. the dream. and the beauty.

my songs are all tired like the sea from its waves. the words are stingy.

leave me alone. let my crazy heart dance. let him defy that high mountain of forgiveness with your tears of verses. to all those who pass through the valley of the cursed, where thirst howls and hunger precipitate I will tell the fairy tale how the tree was planted. and I will reveal the secret why barely budded irises die in purple dawns, irises full of melancholy and spirituous emotion. I will continuously repeat his name in the rosary beads like a sacred OM and the prayer against the selfishness.

at the end however, nothing will remain. not even the ashes. nor the dust. as nothing ever existed before the first beginning, not even the incandescent globe.

entangled into the encounters, not even foreseen, the world will fall asleep in the interior of the big darkness.

from all worthiness only glimpse of light will remain from his cheeks, the last ray. a trace in the infinity. premonition and indication.

and also, the story about the origin.

the thought innocent and clear like the morning dew. and warm, like my mother’s face: inside my soul one boy is sleeping!

Požarevac, June 2008

Vinko Kalinić

(Translated into English
Darko Kotevski, Melbourne, Australia)

 

 

У мојој души један дечак спава 

 


- Михајлу,
најлепшем дечаку 
из мојих снова


не питај ме зашто игра моје срце лудо. рећи ћу ти: у мојој души један дечак спава! Због њега је небо пуно звезда и месец млад као лимун жут. и док нисам знао, он је био ту. још од оних прадавних времена усред пољана опустелих први кад никнуо је цвет. због њега се буде пролећа, да нам покажу своју раскош. пред њим дрхти лишће и јесени гасну у руменилу пурпурном. тиха и прастара земља га роди, да пркоси вечности и да буде јачи од оркана. и да умиру од стида сви који су заборавили волети.

не питај ме зашто певам. рећићу ти: све што је лепо записано је на његовом лицу. у сутону док снивам, вриснуо би пијан од лепоте. Због њега се дижу мора и бесне олује, због њега су кошуте жедне и без престанка певају славуји. и зрикавци, све док не остану без гласа. пред њим се облаци ломе, небо постаје сиво и пролама се дажд. ветрови сведоче његову снагу. испод његових руку мрви се и мрамор, и сребро, и бронза.

бојим се гласно изговорити његово име, иако је мило као дисање шуме. по њему се зову арханђели. и један кнез што остаде без круне.

не питај ме зашто су ми очи тужне. подно једне врбе плакао сам целу ноћ.

истом, бејах и срећан и тужан.

душа моја бејаше печина опустела у којој се скриваху дивље звери. а он је ушао у мој сан, безазлен и пун светлости. нечујно, као подне. - не изабрах бити човек. хтедох бити срна. галеб. или делфин. пожелех стати у средиште ватре, и не устукнути. у шупљем сумраку од укрштених сенки, ћутњом ткати неку давну веру.

има ли такав град где се не затварају прозори? има ли таква нежност која не расте из крша голе себичности? имају ли такве степенице – високе, високе и беле – на које бих се могао успети кришом и крикнути на сав глас, онако како се дозивају муње у тутњу ниске грмљавине, да се чује све до на крај земље: дечаче, љубим твоју раскошну лепоту! љубим те без разлога. и без остатка. јер Онај који је запалио твоје очи да буду огањ света, истом вољом чини да буду и живот и смрт, и љубав и страст, и усуд и спасење.

не, није ме стид то рећи: иако га волим, не очекујем ништа! а волим га бесрамно! - ко сам ја да га будим? - живот и сан два су брата близанца. док један снива, други бдије.

када дођу људи који краду снове, однеће све. и живот. и младост. и сан. и лепоту.

уморне су песме моје, као море од својих таласа. и речи су шкрте.

пустите ме. нека игра моје срце лудо. сузом стихова нека пркоси високој планини заборава. свима који прођу долином уклетих, где завија жеђ и таложи се глад, испричаћу бајку о томе како је засађено дрво. и открити тајну зашто умиру перунике у љубичаста јутра, тек процветале, пуне сете и опојног ганућа. у зрњу бројаница без престанка ћу понављати његово име, као свети ом и молитву против себичности.

на крају, ионако неће остати ништа. ни пепео. ни прах. као што ничег није било и пре прапочетка. чак ни ужарена кугла.

заплетен у чарке, и не слутећи, уснуће свет у утроби великог мрака.

од свега што је вредно, остаће само трачак светлости с његових образа, посљедња зрака. траг у бескрају. опомена и знамен.

и прича о Извору.

мисао чита, као роса јутарња. и топла, као лице моје мајке:
у мојој души један дечак спава!


Пожаревац, јуна 2008.

Винко Калинић
Из збирке "Адаме, који јеси"

(На српском језику обрадио
Верољуб Јанић Ходнођ)