Ko odapeti!
Razapeti visoki kosturi
Kao da streme iz nekog tuđeg neba
U rebra ovoj zemlji
Crnoj ponajviše
Ponegdje žutoj glini i crvenoj terra rossi
Ako apstrahiramo okamenjena brda i skamenjene ravnice
Onaj čisti bjelcati krečnjak
Od drage Dragonje do utihle Boke
I more; more sinje
Pokle su me prikovali – to i ja kukavan stremim
Samo što nemam čemu
Dubini? Visini? U ovoj beznadnoj praznini!
Pa ipak valjda stremim, jer me svijet oko mene boli
(Gradići i sela u pozlati sunca)
Jer me ko osti more zakrvari neka svagdašnja misao
Koja me zdrma da drhtim
Te zadrhće i čudnim glasom zaječi pokućstvo u praznoj sobi
U praznoj sobi pokućstvo iz davnina
Udišem taj drevni mukli zvuk
I poničem u dubok muk
Poniknuh glavom ponosnom
I oborih je nice
Nju njiše tanahni vjetrić
Iz zemlje pišti para
I pišti iz dalekih iščezlih lađa
I skaču mornari sa dalekih iščezlih snova
Uzalud
Kao i ja što uzalud skačem sa svog iščezlog prozora
Nada mnom prazno nebo
Poda mnom prosahla zemlja
Na praznom licu usta zinula u prazninu
U razvaljenim očima prelama se izgubljeni vidokrug
0 comments:
Objavi komentar