Vrata nemaju izlaza, i nema vrata na koja bi izišli, brate moj!
Nema vrata, ni prozora, ni krova, tvoja kamena kuća,
u koju je ušla (nimalo slična tebi) neviđena noć.
A zašto ni kuće nema, brate moj, zašto nema kuće tvoje?
Došao sam u selo u kome gori tvoje ime
(nimalo slično tvome grobu, nimalo slično tvome odlasku)
jer ti si gradio kuću od plavca kamena, od kamena tvrdog kao san.
Došao sam u selo u kome gori tvoje ime.
I sišao sam u podrum po kojem otac riše tvoj povratak.
I stvara tvoj svijet. I stvara tvoj svijet!
Jer, brate moj, ti si sin (bio si sin) i brat, i otac.
Jer ti si bio sin i brat. I kuća je tvoja narasla jedne večeri.
I mrak su svrdlali prozori njezini. Igrali su čempresi.
Svirala je noć. I krupnjali su tvoji sinovi.
Jedne večeri opet si bio lijep; jer, narasla je kuća tvoj
Ja sam pjevao.
Godine urlaju po starom zidu, mi li moj.
I ruše tvoj dlan. I ruše tvoj san.
Kuća je samo temelj, nacrt tvoje smrti. Brate moj!
Otišla je kuća. Otišla je kuća. Otišla je kuća tvoja.
0 comments:
Objavi komentar