U osmom razredu osnovne škole, na satu razredne nastave, razrednica nas je pitala tko će u koju srednju školu. I mi smo se redom izjašnjavali, od klupe do klupe.
– Ja ću u trgovačku, ja ću u ekonomsku, ja ću u pomorsku, ja ću u ugotiteljsku... – iznosili su i deklarirali svoja buduća zanimanja veseli đaci.
A onda je došao red i na mene.
– Ja ću u sjemenište! – rekao sam glasno i jasno, kao i drugi, s ne malo ponosa u glasu.
Razrednica se trgnula, podignula glavu s papira na kojem je zapisivala naše litanije, jednom rukom spustila naočale na pola nosa, drugom se nadlaktila na učiteljski stol i onako zvrkavim pogledom škiljeći između obrva i spuštenih naočala, začuđeno i sasvim ozbiljno zapitala:
- Pa dobro Kaliniću, od kada ti imaš smisla za poljoprivredu?
Razred je u jedan glas prasnuo u smijeh, razrednica se zbunila još više, a ja sam joj pokušao razjasniti razliku između poljoprivrede i institucije za odgoj budućih svećenika.
- A takooo.... ?! – promrmljala je kao da ju je netko polio vrčem hladne vode, s ne malo ironije u glasu, i njenom čuđenju nije bilo kraja.
Vinko Kalinić
Iz "Zapisi jednog mulca"
(Facende koje ne pameti hiśtorija,
a śvi źivot śe u njima źamorśi)
0 comments:
Objavi komentar