Tog dana puhalo je jugo, nenormalno jugo. One visoke palme pred školom u Visu uvijale su kao mahnite svojim granama, a prozori su škripali kao da plaču. K tomu još bio je sedmi sat, a profesor je tvrdoglavo inzistirao na točnom i opširnom odgovoru na pitanje: kako se zahvalio dr. Ivo Andrić kada je dobio Nobelovu nagradu?
U razredu nitko nije znao gdje mu je glava, a kamo li zašto je dr. Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, a nekmoli da bi još i o tome mudrovao kako se dotični nobelovac zahvalio na primljenoj nagradi.
Krešo je zadnji došao na red da iskaže svoje znanje. Lijeno se ustane sa stolice, nadlakti se rukama nad klupom, naslonivši trbuh na klupu:
- E, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu onda se zahvalio. – ljulja se Krešo na klupi.
- E, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu onda se zahvalio.
- Ma dobro, Krešimire! – nestrpljivo i povišenim tonom javi se profesor – Znamo da se zahvalio. Pitanje je: k a k o se zahvalio?
- Je, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu onda se zahvalio.
- E, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu onda se zahvalio.
- Krešimire, za ime Božje: k a k o se zahvalio? – sad već posve ljutito graknu profesor.
- E, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu onda se zahvalio.
- Je, doktor Ivo Andrić, kad je dobio Nobelovu nagradu… Ma źnote co, meśtre!? – prekinu Krešo naglo svoj odgovor – Da je vaku jugo puhalo kal je doktor Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu, i da śu njemu criva glogojila ol gloda, kako ca śal meni glogoje, bil bi njima rekal doktor Ivo Andrić, neka pocekaju doklen vu jugo ne cedi, pok kal bi śe naji kako covik, onda bi jin śe bio zahvalio.
Vinko Kalinić
Iz "Zapisi jednog mulca"
(Facende koje ne pameti hiśtorija,
a śvi źivot śe u njima źamorśi)
0 comments:
Objavi komentar