“Žena pak Lotova obazre se idući iza njega
i u slani se kamen pretvori”.
Knjiga postanja
Za izaslanikom boga je išao,
Ogroman, svetao preko gore crne,
A nemir ženin, vreo, nestišao,
Još ga je zvao da se bar osvrne.
„Pogledaj kule prekrasnog Sodoma,
Parkove gde pevah, dvore gde sa prela,
Prozore puste visokoga doma,
Gde sam ti rodila dete, gde sam čela".
Okrenula se, i sa smrtnom bolju
Zavapiše oči, sa prizorom srasle.
Telo se prozračnom ukrutilo solju,
I noge joj hitre za zemlju prirasle.
Ovu divnu ženu oplakati ko će?
U opštem gubitku njen udio šta je?
Samo srce moje nikada ne hoće
Zaboravit': život za pogled se daje.
Lotova žena
I pravednik s Božjim poslanikom krenu
u goru crnu, sjajan i ogroman,
a nemir jasno prozbori kroz ženu:
još nije kasno, baci pogled poman
na kule crvene Sodome rođene,
trg gdje si pjevala, na dvor gdje si prela,
na prazne prozore te kuće uzvišene
gdje mužu milom djecu si donijela.
Pogleda; smrtnom okovane bolju,
gledati njene oči nisu mogle,
i prozirnom se tijelo stvori solju,
prirastoše joj k zemlji brze noge.
Od koga bit će oplakana ta žena,
zar tako malim se gubitkom čini?
U mome srcu neće biti zaboravljena,
jer dade život za pogled jedini.
0 comments:
Objavi komentar