Volele su me dve sestre, skupa
Jedna lepa kao zora, druga lepa kao noć
Raj i pakao kusah, drhteći nad zlatnim tanjirom
Pomešane u divan, gorak kolač
Razdavah se raskošno ko šumska reka zverima žednim
Srebrne niti pletoše moji prsti u njihovoj kosi
Jedna me gledala pomirljivo kao jesen
Druga me ljubila ko plaho proleće
Naivno zelena trava sterala je svoje razumevanje
Bežali smo u nju kao u drevne bajke
Misli nam behu proste kolibe od pruća, a preterane
Gomile sporih godina nadrastalo
U barci su na mesečini svetlila njina kolena
Ko bele hridine Dovera, ko obluci Brela
Jedna se pravila da jede, tamna ispod očiju, glačna
U drugoj je drhtala krv kao srna u zamci
Utroje slušasmo kako toče bronzane ure
I mala svetla što se gase, ko usne tople sklope
Ležao sam im naizmence u krilu, prepolovljen ljubavlju
Prepolovljen dobrotom i nežnošću, i tih ko muk međ dva hica
Toliko je bilo zvezda da nam dopunjuju reči, te ćutasmo
Hladna svetlost obasjavala je oble izbočine naših veza
Naizmenično smo skidali prašinu s lica
I tela pokrivenih lišćem čekali smrt i izbavljenje
Ništa nam nije bilo strano kao otimanje
More je ležalo pritajeno, zaneseno
Uzimali smo ono što nam je davala pitka priroda
I nudili se, ogledajući se u njoj, jednostavni i zahvalni
Volele su me dve sestre, skupa
Život i smrt bili su reči iste pesme
Morali smo je pevati, nemoćni pred njenim rimama
Stihijom većma dražom što bliža beše kraju
Onkraj Grada zastasmo: Vihrile su njihove crne zastave u dimu
Tu je trebalo da padne odluka, bez suza
Neko je od nas morao da ostane tu, u nemilom pesku
I u toj raspodeli da mu pripadnu uspomene
Bili smo mirni ko tri mirne palme
One poskidaše svoj nakit i on im poteče niz lice
Dostajalo nam je ruku i usana i svega pod svodom
Samo nam je bilo previše – misli
Vreme je točilo na nas svoju sumornost ko vreli katran
Bili smo goli pod njegovim kulama; one veličanstvene jasike
Ja opor ko kora bora – pustili smo da nas prži kosmos
I kao belokost postajasmo dragoceniji jedno drugom , i lepši
Na kraju, ja, koji sam ih dograđivao tako dugo
Da sam već imao čelo Tvorca i telo Zemlje
Dadoh im znak da priđu i zagrlih ih jednim zagrljajem
Jačim od roditeljskog i prirodnijim od zemljotresa
I znajući da moram progovoriti, rekoh:
- Družbenice moje verne u ljubavi i patnji
Odsecite sad ove ruke i krenite zagrljene njima;
A one, znajući da moraju poslušati, učiniše tako
*
Duva vetar sa mora i nabore moje odežbe
Puni nekim drugim, no znanim mi, oblikom
Volele su me dve sestre, ko dve grlice pitome
A da vredan te ljubavi ne beh, ne rekoh nikad nikom
0 comments:
Objavi komentar