U tamnu kutu mirnoga salona,
od gazde svog zaboravljena valjda,
posve smirena i prahom pokrita
počivala je harfa.
Koliko nota u žicama joj snilo,
kao što ptica u granama spava,
očekujući neku ruku snježnu
što bi ih trgnut znala.
Jao — mišljah — koliko puta genij
u dnu duše ovako snu se poda
i kao Lazar glas neznani čeka
da mu dovikne: Ustani i hodaj!
Gustavo Adolfo Bécquer
(Prijevod: Nikola Miličević)
0 comments:
Objavi komentar