Jedan je zidar htio... Snage je imao mnogo.
Htio je, zid po zid, i sve kamen po kamen,
ne bi li tako vjetru spomenik dići mogo, tom
spasitelju za buduće dane.
Htio je zgradu sposobnu za najtananije stvari.
Nije bio bez snage. O, htio je on svašta!
Kamenje od perja, mora od ptica, što ih žari
uzavrela podnevna mašta.
Smijao se. Radio. Pjevao. Ispod njegovih ruku,
snagom jačom od krila svih gromova sjajnih,
nicali su zidovi kao zamasi u muku,
ali zamasi nisu dugotrajni.
Kamen mu bi pokretač. I gora može biti,
sposobna da uzleti, ako aktivna biva.
Kamen po kamen teret je koji prati i ništi,
pa makar to bila žudnja živa.
Jedan je zidar htio... Al kamen iznenada
svu svoju strašnu snagu skupi za čas tili.
Taj stvor je tamnicu digao sebi. I tada
u nju on i vjetar srušeni su bili.
Miguel Hernández
0 comments:
Objavi komentar