Nikad mi više možda neće biti
dano da te vidim. Ipak jedna
duša smo samo, i znam da nijedna
sila nas više neće rastaviti.
Spojila nas je tuga nevidljiva
i mi smo zdenca dva, na površini
zemlje daleka, ali u dubini
ipak se jedan u drugoga sliva.
Smrt? Da ostavim te i ruku joj dadem,
da me zamami u sne što se zlate
i da kod nje tako čekam na te?
A ako je san taj dubok i bez nade
u drugi život? Ako li Nirvana
zauvijek guta sve što tako jako
iz mene vrišti? — Ne mogu nikako
da otrgnem se od tvojih usana.
Kad nam već usud drugi život ne da,
čemu li bježiš? Gledaj, moja prsa
ko snijeg su bijela, ko plodovi trsa
usta su moja slatka. Iz njih meda
samo se napij! Isrči mi iz žila
svu krv moju, vrelu od bjesnila,
da srvan budeš vapio od slasti,
i kada jednom ovaj život zađe
da smrt u meni tad ništa ne nađe.
Alojz Gradnik
(Preveo Nikola Miličević)
0 comments:
Objavi komentar