Posle svakog rata
neko mora da pospremi.
Kakav takav red
neće se uspostaviti sam.
Neko mora odgurnuti ruševine
na ivice puta,
da bi mogla proći
vozila puna leševa.
Neko mora utonuti
u žabokrečinu i pepeo,
federe kanabea,
krhotine stakla
i krvave krpe.
Neko mora dovući gredu
za podupiranje zida,
neko zastakliti prozor
i postaviti vrata na šarke.
To nije fotogenično
i zahteva godine i godine.
Sve kamere već su otišle
na druga ratišta.
Mostove i stanice
treba obnoviti.
Rukavi će biti u dronjcima
od zasukivanja.
Neko s metlom u ruci
još se seća kako je bilo.
Neko sluša
klimajući neotkinutom glavom.
Ali u njihovoj blizini već će
početi da se vrzmaju neki
kojima će to biti dosadno.
Neko će još vremenom
ispod žbuna iskopati
argumente nagrižene rđom
i preneti na gomilu otpadaka.
Oni što su znali
o čemu se ovde radilo,
moraju ustupiti mesto onima
što znaju malo.
I manje od malo.
Odnosno, isto što i ništa.
U travi, koja je nadrasla
uzroke i posledice,
neko mora ležati
s klasom u zubima
i zevati u oblake.
Wisława Szymborsk
0 comments:
Objavi komentar