Dugo, dugo kroz sela i luge
Išao je i pitao redom:
„Gde je ona, svetlost moje tuge —
Njenih oči sa zvezda pogledom?
Sve vedriji i manje snežniji
Proleća se nižu dani novi.
Sve je češće sanjam, sve nežniji
O njoj su mi snovi.
I došao u naš grad je tmurni
U smiraja predvečernjeg tren.
Mislio je još na London burni
I sanjao Venecije rumen.
A u crkvi, svod visok i tanak,
Nad granitnim sjajem blešti srmom,
Molio se za novi sastanak
Sa ljubavlju i radošću prvom.
Nad prestolom u okovu zlata
Božji vrt se rasja vatrom bledom.
Tu je ona. Sevnu umiljata
Svetlost oka sa zvezda pogledom.
1915.
0 comments:
Objavi komentar