Monica Osnato - Književni pregled

Vinko Kalinić 18:52:00 0 comments Duška Vrhovac Književni pregled Monica Osnato Poezija Talijanska poezija

Monica Osnato

Književni pregled

(Prevela s italijanskog: 

Duška Vrhovac)

        TVOJE TELO

        Tvoje telo
        ima sklonište
        u gnezdu zime,
        skrivena i divlja
        u dubinama vremena
        počivam ja,
        u spiralama lišća.
        Mogla bih,
        jednostavni lahor
        da napustim vreme
        i da ne budem ništa drugo
        do tvoj poljubac,
        dok ne izgubim glas,
        u tvojoj blizini
        crvenim jagodama
        i medu.


        IZNEMOGLU I NEVIDLJIVU

        Iznemoglu i nevidljivu,
        otkrili su me
        noćni leptiri:
        tvoje ruke
        na mojoj mesečinastoj duši.
        Na ćilibarskom dnu
        boce,
        morska pena.
        Vodnjikava noć
        kroz odjek
        doziva te,
        ja ne zaboravljam
        tvoje nevine cvetove
        da rascvetam po sebi.


        KUKAVICA

        Polazim konačno
        da se spojim
        sa prvim otkucajima svog srca
        koje je ogolela tišina,
        istovetnim sa bezazlenim pevanjem.
        Ukrašena mirom
        -ogledalo mojih čežnji-
        da raskrinkam senke
        okružene demonima
        ražešćenim.
        Da bude.
        Da bude
        izgubljen i proklet
        princip inverzije
        lepka za neizvesne korake,
        pena za radosne talase,
        hleb za usta istine,
        odsutnosti.
        I ja,
        stara bludnica,
        pročišćena onostranim,
        konveksni ključ.
        Kukavica.


        ČETE SUNCOKRETA

        Čete suncokreta
        držale su nas na pravoj razdaljini.
        Moja ćerka
        pored Dunava imala je
        u rukama lastu
        i imala je poglede i nežnosti
        i daljine,
        u njenoj kosi
        cvetalo je proleće
        i proleće je bilo jedno dugo putovanje.
        Ja sam gledala reku
        znala sam da i reka zna
        i u dnu oka
        moja kći
        ličila je na svog oca.


        TRAŽIŠ OD MENE ISTINU

        Tražiš od mene istinu
        sa rečima.
        Retke, nemoćne reči
        koje prelaze okean
        ne-postojanja
        sve do postojanja
        u živim šumama,
        odolevajući
        sagorelim uraganima.
        Više volim tišinu
        u hladnoj pobuni svetla,
        nego da se sklanjam od rođenja
        da me ovo sunce
        ne zaslepi.


        NIKADA NISAM BILA

        Nikada nisam bila
        sva ovde, uvek ovde.
        Tražila sam od vetra naredni poljubac
        nezaboravni, sledeću smrt,
        i iako sam imala, ponekad
        reči
        olujne ili koralne
        sklanjala sam se
        u najbližu tišinu.
        Slobodna u tuđim vrtovima,
        dok cvetao je beli život
        u malim klicama i širokim stazama,
        ja sam postojala a zatim
        nisam više postojala.
        Ali pamtim
        svako staro sećanje
        i trake kopna koje strši uz more
        bliske, bliske mojoj tajni
        pevati o apsolutnim nostalgijama.