Kad u ponoćnom se iznenada začuje času
nevidljiva družba što prolazi ovuda
s glazbom zanosnom i s glasnim poklicima -
ne tuguj uzaludno za srećom što ode,
za djelima promašenim, i za snoviđenjima
što život ih u varke pretvori.
Kao čovjek odavno već spreman, i odvažan za to,
zbogom reći Aleksandriji koja iščezava.
I nadasve ne zavaravaj se, ne govori sebi
da samo je san to bio, da te uši zavedoše;
ne priginji pred takvim se ispraznim nadama.
Kao čovek odavno već spreman i odvažan za to,
kako dostoji ti, tvom ugledu u ovomu gradu,
okreni se, korakom odlučnim do prozora dođi
i slušaj s ganućem, ne s preklinjanjem
ili s tužbalicom kukavice,
kao poslednje tvoje uživanje, slušaj one zvuke,
glazbala divna mistične družine,
i tad zbogom reći Aleksandriji koju gubiš.
Konstantin Kavafis
0 comments:
Objavi komentar