Tko je, srce, u te dirnô,

da si tako sad nemirno:

kao ptica u zatvori

za svijetom te želja mori.

Nij' u svijetu nebo tvoje:

miruj, miruj, srce moje!

Nij' u svijetu nebo tvoje:

miruj, miruj, srce moje!

Ne udaraj toli jako,

razbit možeš prsi lako.

Preslabe su, izmučene.

A da puknu, bez koprene,

bile bi sve rane tvoje:

miruj, miruj, srce moje!

Bile bi sve rane tvoje:

miruj, miruj, srce moje!

Ah, stisni se u svom kutu

i pregori želju ljutu:

tople su ti ove grudi,

sebični su vani ljudi.

Svaki grije srce svoje:

miruj, miruj, srce moje!

Svaki grije srce svoje:

miruj, miruj, srce moje!

Oj, mani se svijeta, mani:

u bolesti što ćeš vani?

Svijet boluje vijek do vijeka,

ni sâm za se nema lijeka.

Kamo l' za bol rane tvoje:

miruj, miruj, srce moje.

Kamo l' za bol rane tvoje:

miruj, miruj, srce moje!

U svijetu bi bokče bilo,

plačuć prage ob'lazilo.

Svak bi mislio da ti treba

za utjehu mrva hljeba.

Tko bi poznô suze tvoje?

Miruj, miruj, srce moje!

Tko bi poznô suze tvoje?

Miruj, miruj, srce moje!

Znam ja, ti bi mah na vrata

poletjelo svoga zlata.

Nije Milka tvoja više,

već za drugog ona diše:

drugi ljubi zlato tvoje...

Miruj, miruj, srce moje!

Drugi ljubi zlato tvoje,

miruj, miruj, srce moje!

Petar Preradović

(1818- 1872)

----

(Davne 1847. godine Osječanin Pajo Kolarić uglazbio je ovu prelijepu pjesmu)

Slika: William-Adolphe Bouguereau

Zbogom! Zbogom! - Rodni žali
Već s' otimlju oku mom;
Vjetar huče, rču vali,
A galebi grakću k tom.
Ono sunce gdje zapada,
Tamo je i nama poć';
Teb' i njemu s Bogom sada,
Domovino - laku noć!

Jutrom će se sunce popet
Iznovice nad taj svijet,
Ja ću more, nebo opet,
Ali tebe neću zrijet.
Kuća pusta ostala mi,
Tužno, tamno sve u njoj,
Drač joj raste po stijenami,
Pas pri vratih cvili moj.

"Hodi amo, moje dijete!
A što plačeš tako - što?
Valjda što nam vali prijete,
Il bjesnilo bure ha!
Ne boj mi se, utri oko,
Jer nam brod je, lak mu kret,
I najbrži jedva soko
Natkrilio bi mu let!"

"Nek se vali s vjetri taru.
Njih zaista nij' me strah,
Druga ali, gospodaru,
Bol mi ote srcu mah.
Spominjem se od ljubavi
Svoje majke, oca svog,
Kano što ja njih ostavih,
Ostavit će mene Bog!

Otac, kano na rastanku,
Odoljet će jadu svom;
Ali majka i u sanku
Uzdisat će, znam, za mnom!
"Neka, neka, dijete moje
Doliči ti suza ta,
Da su meni ćuti tvoje,
Plako možda bih i ja.

Hodi amo, moj junače!
Zašto si mi tako blijed,
Zar već Francez na te skače,
Il te plaši bure jed?"
"Strahom mi se duh ne bavi,
Gospodaru, nijesam plah,
Al ženu si da ostavih,
Ta me miso muči, ta!

Ona s djecom stan imade
Tamo blizu doma tvog;
Što joj tužna reći znade,
Kad zazovu oca svog?"
"Neka, neka, moj junače!
Pravedna ti bol je ta,
Ali ja sam ćudi jaće,
Ne tugujem s takvog šta.

Jer tko da se poda kini
Rad ikoje žene tu,
Kad iza nas lako ini
Utješit će svaku nju.
Meni nije ničeg žao,
Nit se ičeg ja bojim,
Žalim samo da sam stao
Ne žaliti ni za čim.

Samac ja sam, sam do Boga
Sad na svijetu: tko je kriv,
Da ne marim ni za koga,
Kad ni za me nitko živ?
Naviko na tuđu hranu,
Znam da bi me za koj' čas
Da se vratim k svomu stanu
Ugrizao i moj pas.

Zato lađo, moje blago,
U tebi mi nade sve,
Nosi mene kud ti drago,
Samo natrag doma ne!
Zdravo, zdravo, vode sinje,
A budem li i vas proć',
Zdravo, hridi i pustinje,
Domovino laku noć!"

Lord Byron
 
(Preveo Petar Preradović)