Godina prva




Što ne prolete ptica neka
ispred njega u tom trenu,
pa da plačem za njom?
Što košava,
koje ima kad ne treba,
ne dunu sa reke,
pa zrno da skrene?
Što sunce ne skoči iza krova
i ubici oči ne zaslepi?
Što se zemlja ne zatrese u sekunda,
da ruku mu trgne,
da prst mu zadrhti?
Što se magla nenadana, gusta,
ne spusti oko njega kao štit?
Što? Što?
Što pop u ckrvi pričaše o svemu,
samo ne o njemu?
Što dođoše oni što poganim jezikom ga ubiše
i ružiše i nazivaše najgrđim imenima,
da uvere sebe da ga stvarno više nema?
I pade mrak na Srbiju
i ne vide se više da je među šljivama
i počeše iz crne zemlje izlaziti na videlo
štakori i slepci, gušteri i zmije
i razmileše se po njivi tek zaoranoj
i baciše se na onu malu biljku
što krenu da raste.
I rastgroše je deleći
neko list, neko cvet, stabljiku
i pretvoriše njivu u ledinu.
I čekaće još mnogo godina da se rodi dete
da stasa i bude k’o on,
a on će im opet reći
pustite mene, a vi spavajte
nek vostane ona Srbija
što je uvek budna i hoće da radi
jer i Dositej što napisa
to beše k’o Zoran učen više od svih
i obučen po evropski
i jezike govorio i putovao mnogo
i zaostalost i sujeverje u narodu grdio,
protiv svemoći crkve bio.
Al’ pevaše je ponajviše
baš oni koji živeše u mraku
i držaše je u mraku
jer svetlosti i svakog posla
i svega tuđeg se plašiše
oni koji ne trebaše ni da se probude.
Pevaju je i danas
ne znajući da pesma o njima ne govori.

Čedomir Petrović