Отворим прозор и гледам то сунце


Боже, Боже, опет сам се пробудио и прва мисао била ми је: па добро, где је та моја Љубав?

Смеје ли се? Плаче ли? Куда воде њене очи? Шта шапућу црте на њеном лицу? Уопште, зна ли она да сам и ја ту? Да је чекам? Бос. И полуго. Као пустињак своју смрт. И шта ако је и она негде сама? На овом лудом свету? С мислима тежим од мојих?

Отворим прозор и гледам то сунце. Гледам како се разлистава. Као ватрена киша, у трилијардама прозирних капљица. Пада тај небески огањ. Просипа се попут пепела. Роси се. Искри. И ја, сасвим спонтано, као неки лудак пружам к небесима своје голе руке. Немоћне. И пуне стрепње. Уместо ње, хоћу да загрлим светлост!

А она се не да. Отима се!

И ја опет слутим - несавладива је и огромна сила. Та моја Љубав. Која никада и неће бити само моја. Моја је тек ова чежња што ме ломи на пола. На мене којег има. Који сам ту. И на мене којег нема. А требало би да га буде. Ту. Или тамо негде. Или било где.

У осмеху на том другом, невидљивом лицу. Замишљеном. Коме се и овога јутра смешим. Као дете које се још ни родило није. Помало смешан и самом себи. У осмеху без којег моје очи никада неће бити пуне. Без одсјаја, као и ова Земља, која би била тек изгубљена и пуста звезда, у мраку без смисла.

- Млада је, жедна сна, можда још спава... - шапуће ми моја Вера. (Која је још увек жива!) - Та твоја Љубав.

Већ трећи пут излазим на прозор. Отварам га опрезно. Као неки мистик своје празноверје. Људи се буде. Пролазе. И свако се бар једном окрене за сунцем. Осећам. Тело које гори. У овом шупљем небу ипак има нешто топло. Неизвесно. Али свима заједничко. Ту је. Та моја Нада.

И слушам.

Читав свемир, како пулсира у мојим жилама.


Комижа, 11. 08. 2011.

Винко Калинић