Molitva za sekularnu državu



Oče naš, koji nisi spava s mojom materom, a ipak si mi, kažu – Otac. Meni, koji sam se rodija u ovoj poniznoj i crnim velom pokrivenoj zemlji, di se ne zna tko s kim i tko koga, ono, češće u mozak, nego u zato predviđeno, a može bit i u nepredviđeno misto. Obraćam se Tebi, kad već nemam komu, koji jesi, a možda i nisi na nebesima, jer ove šta su na Zemlji odavno boli uvo šta se meni povraća od njih, pa i nemam drugog izbora nego uzdisat pud neba, i ako jesi i ako nisi.

Ne molim te, Oče, ni za dječji doplatak, ni zaostatke za alimentaciju, ni za zdravstveno, ni za mirovinsko osiguranje. Ne molim te ni za kreditnu sposobnost, ni za stan, ni za vilu, ni za novi kampanel, ni za rajski otok, ni za blindirani BMW. Ništa mi Oče od svega toga nije potriba, ka šta je potriba ovima tvojima koji su ti uzeli autorska prava, obukli duge vešte i lakirane ljubičaste postole, opasali se zlatom, svilom i kadifom, pa se međusobno kade tamjanom i tiketaju sa “uzvišeni”, “preuzvišeni”, “prečasni”, “uzoriti”, “sveti” i tko zna kakvih ih sve već nema, ko da su se ponapili, pa poredali koga je više uhvatilo.

Sveti se ime tvoje, ja san ti Oče, najobičnije ljudsko stvorenje, ispalo iz stidnice materine, gol i bos, ka i svi stvorovi zemaljski, da li voljom Tvojom, ili materinom, ili i ćaćinom i materinom, ili samo ćaćinom, ja ti to u ovom pribranom i poniznom trenutku ne bi zna reć. Kako bilo da bilo, tu sam ti Oče, i možeš me slikat. Morat ćeš me trpit dok me vrag ne odnese, ili se ne reinkarniram u koju drugu civilizaciju di te štuju ka svetu kravu, Zausa, Jupitera, Luja XIV., ili već koju god izmišljotinu i/ili utvaru ljudsku. Kad bi moga birat, ja bi se najradije vratija među moje Ilire, tamo di su arheolozi prije koju godinu otkrili, kažu najznačajnije arheološko otkriće u zadnjih tko zna koliko ono godina: ilirsko svetište u špilji Nakovanj na Pelješcu, s ogromnim penisom u sredini te darovima uokolo. Taj su pronalazak sami arheolozi nazvali Teutina kurčina, ili kraće – TEUD!

Virujen Oče, da su ti ljudi, Iliri, onako prosti i nekultivirani, bili bliže Tebi, i da su bili sretniji od nas. Jer da nije tako bili bi se oni preselili preko Karpata, a ne bi Slaveni ovamo došli sa Kavkaza. Ali Bože moj, nisam ja teolog da tumačim znakove Tvoje, a ni ljudske, jer tko sam ja da biran, pa eto, kad već moramo u tu Europu, neka se vrši volja Tvoja i neka dođe kraljevstvo Tvoje.

Moje sigurno neće, a ovo zemaljsko su i onako podilili na parcele, i dobro ga blagoslovili i po julijanskom i po gregorijanskom kalendaru, pa mi je zapravo sve isto u kojem kraljevstvu bio, jer u svakome ćeš Ti biti gori, a ja doli, a između nas ovi “uzvišeni” u veštama i uniformama, kojima oni neuzvišeni tribaju ljubit prstene ka mafijaškim bosovima, ako žele uživati darove zemaljske.

Ma ne triba meni, o Oče, ni tih darova. Neka im ih, pa neka se daruju kako umiju i znaju. Ni kruh naš svagdašnji ti ne pitam. Meni je sasvim lipo i ovako, da mogu bit gol i bos, kad ja hoću i s kim ja hoću. Jer u svojoj veličanstvenoj kreaciji, ipak si, o Oče, bio pravedan i nenadjebiv, i zajeba si ih sve ka nitko na svitu kad si stvorija ovo prolazno i raspadljivo ljudsko tilo – hram Duha Svetoga.

I zato Ti hvala, o Oče, moj mudri i pošteni! U kojem god gradu bija da bija, svaki put te se sitin, koliko si pravedan i velik, kad vidin im bisne, obišene i smrknute face. Mogu oni pokrit što god hoće i imat sve zakone i darove zemaljske, ma nema ništa lipše nego gledat kako život teče i kako nam se smješi. Pa još kad malo zatopli, onima “uzvišenima” jezici sve duži, a ovima neuzvišenima gaće sve kraće, pa kad im se isprid očiju zatalasa i istočno i zapadno carsvo, ju – lipote!

Fala ti, moj protuprirodni Oče, što si tako prirodno sve nacije i sve vire započeja i završija u istom škripcu. Fala Bogu, kod mene se još uvik se diže! I volja i nevolja!  Bez milostije i velih litanija. A njima kako se hoće. Neka je blagoslovljeno sime Gospodnje, od vijeka do vijeka! Hosana u visinama, hosana u visinama, za svu ovu silnu lipotu u nizinama!

Ljubi Te, isprida i pozadi, Tvoje neuškopljeno dite.

Amen! Aleluja!

Vinko Kalinić
queer.hr, 06. 06. 2011.